U jeku izrade aktivnosti za projekt MozgaLica rodila se ideja o istraživanjima ADHD-a i koliko utječe na mozak, odnosno, koliko mozak osobe s ADHD-om funkcionira drugačije. S obzirom da se radi o stanju koje je zapravo često prisutno, a i dalje nedovoljno predstavljeno – a susrećemo se s tim kao profesori i kao učenici – odlučile smo se kroz jedan razgovor s učenikom Axelom Adamom Dubravčićem približiti ADHD, u želji za bolji razumijevanjem ovog stanja. Smatramo da je tema važna i da ovaj aspekt projekta može poslužiti i kao pomoć brojnim učenicima, što sadašnjim, što budućim. Hvala, Axelu što je s osmijehom i uzbuđenjem pristao na ovaj zadatak.

Koliko čitaš o ADHD – u?

Ah, koliko čitam o ADHD-u? Pa u biti uopće ne čitam o ADHD-u. Pročitao sam jedan članak koji je napisan specifično meni, ali ovako općenito nisam baš toliko zainteresiran; to su više moji roditelji istražili i sve objasnili te razni terapeuti s kojima sam pričao, a konkretno, ja baš nemam toliki interes za to, niti me to toliko brine.

Na društvenim mrežama možemo vidjeti da osobe vrlo često spominju da imaju ADHD; smatraš li da je to pripisivanje ADHD-a uvijek točno ili da se olako koristi?

Pa ja smatram da se pripisivanje ADHD-a, kao i mnogih drugih poremećaja jako olako koristi i da ljudi u biti žele biti drugačiji – ili ko’zna kaj – pa si zato te stvari pripisuju. Ja smatram to nije nimalo u redu, ali isto tako smtram da sam se i ja malo okoristio tom dijagnozom, iako je moja očito stvarna.

Etiketira li društvo osobe s ADHD-om?

Smatram da ljudi u društvu ne etiketiraju osobe s ADHD-om; često to nije ni toliko primjetno, ako je osoba dovoljno radila na tome i naučila se nositi s time, ne primijeti se niti vidi. Puno ljudi kojima kažem da imam ADHD, uopće nisu mislili…nije im palo na pamet da bi to mogao imati. Jedino od koga sam primijetio neku vrstu – amo reći – etiketiranja, jest od strane profesora, ali sad opet to nije toliko izraženo. Njima je bilo rečeno da ja imam ADHD i nisu znali kako se odnositi prema meni ni općenito ponašati pa … nije nužno loše, ali eto, jedino sam kod njih primijetio da su se možda na neki način drugačije ponašali prema meni zbog mog ADHD-a, ali ne na nužno loš način.

Misliš li da društvo danas lakše prihvaća osobe s ADHD-om nego prije?

Mislim da su danas u društvu svi poremećaji postali prihvatljivi, iako često čujem da ljudi govore da ADHD ne postoji i da ADHD nije stvaran, Konkretno na sebi nisam osjetio neko isključenje ili bilo što drugo nakon mojih ispada i nakon mojih problema u osnovnoj školi, tako da smatram da se prihvaća osobe s ADHD-om, a i s drugim poremećajima.

Smatraš li da si bio prihvaćeniji u društvu prije nego što ti je dijagnosticiran ADHD?  

Pa ne smatram da sam bio prihvaćeniji u društvu prije ADHD-a, mislim, ja sam u biti, otkad sam svjestan sebe i svog stanja u tih zadnjih 6 do 7 godina, imao problema s tim ADHD-om i izražavanjem i tad sam počeo doživljavati to isključenje i u biti kad sam dobio tu dijagnozu, ona mi je zapravo pomogla s tim prihvaćanjem, odnosno, pomogla je drugima prihvatiti mene, jer su dobili razlog za to moje ponašanje i mislim da je u biti to bilo više od pomoći, nego što mi je odmoglo. A sad trenutno konkretno uopće nitko koga upoznam ni ne primijeti da imam ADHD, a kad im kažem, začude se. Jedino se moji bliži prijatelji znaju šaliti na račun mog ADHD-a, ali to je sve u dobrom duhu.

Smatraš li da te zbog dijagnoze ADHD-a povezuju s devijantnim ponašanjem?

Pa zbog dijagnoze ADHD-a, odnosno, oni koji znaju da imam ADHD, definitivno me povezuju s devijantnim ponašanjem. Pogotovo se to događalo u osnovnoj školi kad se još nije ni znalo za tu dijagnozu i ljudi su mislili da se radi o lošem odgoju, a kad se saznalo za tu dijagnozu, onda se u biti sve pripisalo tom ADHD-u, što mi je puno olakšalo, ali definitivno nije imalo veze s odgojem. Ali da, definitivno se povezuje i često kad imam neki problem ili ispad ili se naljutim, često to – ili ljudi ili ja čak – pripisujemo ADHD-u. Moj uži krug prijatelja me zeza na tu temu…rijetko se ja naljutim, ali kad izbije neka svađa, onda kažu “dobro, dobro, ajde, smiri se, imaš ADHD!”. Mislim, iz šale to bude; nije to neki realan primjer, ali dešava se definitivno.

Jesu li kroz odrastanje nailazio na diskriminaciju ili predrasude?

Prilikom odrastanja sam definitivno nailazio na predrasude, imao sam jako velikih problema u osnovnoj školi, što u obitelji, što konkretno u samoj školi. Na sreću sam imao i jako veliko razumijevanje i podršku mojih roditelja koji me nisu htjeli slati na bilo kakve lijekove ili tretmane, a i potrudili su se pomoći i uvijek su se prvo savjetovali sa mnom. Pitali su me što meni treba, što ja mislim, pa čak i kad sam bio mali, a nisam razumio situaciju. Nažalost, susreo sam se s isto tako nerazumijevanjem od strane profesora, konkretno od strane jedne profesorice u osnovnoj školi koja me često vrijeđala i često je micala drugu djecu od mene, često se žalila na mene… A u isto vrijeme moji su se roditelji toliko izborili da sam ja na kraju uz pomoć i ostalih roditelja dobio – ne bih htio reći svoj razred – ali u biti, oformio se treći razred u osnovnoj školi upravo zbog mene. Također, dobio sam novu profesoricu koja je bila puno bolja i koja je imala puno više razumijevanja, no nisam se baš tako dobro nosio s promjenama, definitivno sam bio i odvojen…. Mislim da nisam baš konkretno ni imao neke prijatelja pa sigurno do četvrtog ili petog razreda, dok se nisam smirio i pribrao. Eto danas i dalje znam neke od tih ljudi, odnosno, znam ih, čujem ih  i vidim i sad se smijemo tim stvarima. Evo konkretno prijatelj mi je nedavno ispričao da sam mu poderao neki ispit i da je zbog mene na kraju dobio bolju ocjenu nego što je trebao dobiti, tako da nije sve tako loše, ali da, u biti i od profesora i od ravnatelja i od svih sam definitivno dobivao predrasude. I moji su mi roditelji ispričali da su i oni definitivno osjetili u kvartu i u okolini to neko neprijateljstvo i predrasude i ljudi su smatrali da je to dolazilo od doma. Često uopće nisu imali razumijevanja za taj ADHD.  Htjeli su me staviti na, ne znam, neke lijekove, na terapije, čak u jednom trenutku u posebnu školu, ali evo, drago mi je da ovako ispalo kako jest.

 Otežava li ti ADHD uklapanje u društvo?

Mislim da ADHD otežava, definitivno, pogotovo u nekim jačim stupnjevima nego moj, jer jednostavno prilikom ADHD-a, osoba ima niži nivo emocionalne i socijalne inteligencije i mene je, evo, i dalje, nekad jako teško procijeniti osjećaje drugih ljudi, procijeniti njihova mišljenja…nešto što je drugim ljudima puno lakše i normalno, meni je to puno teže. Konkretno, ja nemam problema sa socijalizacijom i s uklapanjem u društvo, ali smatram da definitivno druge osobe imaju i da definitivno ADHD jako otežava.

Kako se nosiš s kritikom?

Pa s kritikom sam se s vremenom naučio nositi. Ovisi naravno i o situaciji; kakva je kritika i od koga dolazi kritika, ali konstruktivne kritike definitivno prihvaćam. U biti prihvaćam bilo kakve kritike – nemam nekih pretjeranih problema – samo imam tendenciju jako puno razmišljati o njima. I to mi čak i često pomaže da onda i radim na takvim stvarima, ako je nešto jako loše ili tako, na primjer.

Možeš li navesti neke odrednice koje te čine drugačijim? Ispričaj neku anegdotu koja pokazuje “kako misliš” ti, a kako tvoji vršnjaci? Postoje li razlike?

Smtram da ja konkretno nisam drugačiji od drugih, barem što se tiče ADHD-a – ne želim smatrati da sam zbog toga drugačiji, ali definitivno vidim neke stvari koje ja radim drugačije, ne toliko danas, odnosno, sad, koliko kad sam bio manji, zato što je tada bilo izraženije. Kako sam se razvio, naučio sam kontrolirati tu impulzivnost i razne osjećaje, ali kad sam bio mali, primjerice, često sam konflikte rješavao drugačije; ne bih promislio nikad, nego bih trenutačno impulzivno reagirao, često bi mi se desilo da zaboravim neke nebitne stvari, odnosno, neke bitne stvari, a neke nebitne bi zapamtio. Često sam i dalje impulzivan, iako to sada malo bolje kontroliram. Neku konkretnu situaciju ne bih baš naveo, zato što kad impulzivno reagiram, to nije iz nekih pozitivnih ili dobrih namjera ili uzroka i također imam jaku reakciju na nepravdu i imam veću potrebu zauzeti se za sebe, ali ne znam je li to nužno zbog ADHD-a ili je jednostavno do mene.

Kako izgleda tvoje tipično jutro kada se spremaš za izaći vani, u tvom slučaju, u školu? Pokušaj biti što detaljniji.

Ne smatram da je tipično jutro za mene nešto posebno, jedino što mi se često desi da zaboravim neke sitnice i provjeravam stvari pet puta i u biti sam dobio savjet da zalijepim post-it notes s podsjetnikom što taj dan trebam uzeti, jer mi se baš često dešava da zaboravim neke bitne stvari, a osim toga ništa baš previše nenormalno ne mogu navesti. Često mi se događa da kasnim i onda, em zaboravljam, em si ne znam baš vrijeme posložiti pa često krenem ili prekasno ili prerano.

Misliš li u slikama? Jesu li ti misli “glasne”?  Je li ti glava ikada “prazna”?

Moje misli se jako, jako razlikuju. Nije nužno u slikama, ali ima i toga; i slikama i riječima. Generalno, možda bih to opisao kao neki glas u glavi koji mi stalno nešto govori. Misli znaju biti jako glasne, znaju biti i tihe, ali generalno da – često su jako glasne i često imam problema sa spavanjem zbog toga i ne mogu zaspati, jer jednostavno razmišljam i ne mora se ništa konkretno desiti, nego jednostavno razmišljam i mislim da nikad nisam imao trenutak gdje mi je glava bila prazna. Ne znam… mislim da stvarno jedino ako sam eventualno baš jako, jako umoran od jako napornog dana možda, ali evo, ne mogu se konkretno sjetiti situacije gdje mi je glava baš u potpunosti bila prazna. Znači, konstantno o nečem razmišljam.

Postoji li ADHD hiperfokus? Imaš li ti puno hobija i (još) nedovršenih projekata?

ADHD hiperfokus definitvno postoji! Samo mi se jako rijetko to dešava. Začuđujuće, nemam puno hobija. Prilikom odrastanja sam imao – u jednom trenutku sam imao dva do tri sporta i svirao sam gitaru, a konkretno trenutno nemam, jer izlazim više i treniram i svašta… i škola, tako da se odlučujem koncentrirati na druge stvari. Nedovršenih projekata imam mali milijun! Jako mi je teško skoncentrirati se na jednu stvar, čak i kad radim nešto, uvijek se sjetim da trebam još nešto drugo i nikad tu jednu stvar ne dovršim i onda se vraćam tri puta, prebacujem… Slično je s učenjem; dosta mi zna stvarati probleme pa sam neke svoje solucije našao za to i jedino kad u biti nemam takvih problema je kad se bavim svojim sportom – karateom – ili kad treniram, onda sam na to u potpunosti skoncentriran, jer je to nešto što me zanima. Ali, da vrlo često mi se dešava; konkretno imam jedno dvije do tri knjige koje sam počeo čitati i nikako da nastavim.

Događa li ti se da ti odlutaju misli? Da lupkaš nogom? Ili prstima? Bi li mogao nacrtati što se događa kad ti je “zbrka u glavi”?

Pa mislim…. da, na satu mi se jako često dešava da mi odlutaju misli općenito kad je nešto jako dosadno; izgubim se ili evo, konkretno, danas mi se desila situacija gdje sam nešto čitao i pokušao sam pratiti i samo sam u jednom trenutku počeo razmišljati nešto potpuno drugačije i nisam se više mogao skoncentrirati tako dobro. Ah, nemam konkretno neki tik, odnosno lupkanje ili bilo što što radim specifično, ali da, definitivno se zna desiti da, ono, počnem lupkati olovkom ili lupkati nogom ili micati nogu ili… Samo nije ništa specifično, ali često mi se dešavaju takve situacije, to sigurno. A ne znam, jako mi je teško objasniti kako je to kad mi je zbrka u glavi. Ne znam bi li uopće mogu smisliti neki primjer, ali jednostavno objašnjenje bi bilo da mi hrpa misli dolazi u isto vrijeme i ne znam koju bih odabrao. To bi možda bilo najjednostavnije za objasniti.

Poznaješ li druge s istim stanjem? Imate li zajedničke odrednice u nekim ponašanjima ili pogledu na svijet?

Konkretno ne poznajem nikog s istom situacijom. Znam jednog dečka koji ima sličnu, koji čak ima jači stupanj ADHD-a od mene i kod njega sam konkretno primijetio da ima jako lošu socijalnu inteligenciju – lošiju od mene – i jednostavno ne razumije te neke stvari koje ja sad konkretno mogu razumijeti ili koje su drugim ljudima normalne, ali što se tiče samog IQ-a, jako je pametan dečko, pogotovo s brojevima; matematika, robotika i to sve…informatika….tu briljira, ali evo, socijalno je i emocionalno baš slabiji.

Čini li ti se da si u nekim predmetima bolji upravo zbog svog stanja?

Pa definitivno mi se čini da sam u nekim predmetima bolji, npr., meni je puno lakše pamtiti kad me nešto zanima, odnosno, na hrvatskom mi se često desi da kad čitam lektiru, jako lagano zapamtim iz prve kad pročitam, ako se uspijem fokusirati. Isto mi, primjerice, matematika, nikad nije stvarala neki preveliki problem, barem u osnovnoj – sad ju ne učim toliko pa je malo teže, ali uvijek mi je bilo jako lagano u biti naučiti matematiku i … ne znam, možda zbog ovog mog razmišljanja nemam nikakvog problema s javnim govorom; riječi mi dolaze same od sebe i možda mi je zbog toga lakše neka izlaganja raditi. Evo, konkretno na filozofiji isto mogu jako puno “filozofirati” upravo zbog tih mojih razmišljanja.

Koji predmeti ti stvaraju poteškoće?

Konkretno mi poteškoće stvaraju predmeti koji su mi dosadni. Generalno mi nijedan predmet nije toliko težak, koliko se meni taj predmet ne da učiti ili naučiti, jer onda mi se jako teško skoncentrirati i provedem tri sata iznad knjige, a često mi se desi da pročitam jednu stranicu, pa ju pročitam opet, pa ju pročitam opet, nikako da shvatim, odnsono, nikako da mi dođe do glave što se na toj stranici dešava ni što sam to upravo pročitao i to mi se često dešava i to mi je jako velik problem. Npr., konkretno, biologija ili kemija; ti predmeti su mi jako dosadni i onda mi ih je teško naučiti.

 Pitanja osmislile prof. soc. i pol. i gosp. Martina Čoko te prof. filo. i log. Ana Mrnarević